Mama – mit ili stvarna osoba?

Sinovi su vezani za majke, očevi su vezani za ćerke. Toliko smo puta čuli ovu izreku da nam je ušla u podsvest i to je neka datost s kojom odrastamo. „Videćeš kako su sinovi privrženi majci“, govorili su mi ljudi (dok su me nagovarali da rodim i ćerku, ali to je neka druga priča). Iskreno, nisam primetila da su išta vezaniji za mene nego što su devojčice njihovog uzrasta bile vezane za svoje majke. Zapravo, više su se njih dvojica razlikovali po tome kako pokazuju privrženost nego što sam primetila ikakvu razliku među polovima. Ali taj stari izraz mi se činio tako stvaran i pokušavala sam da se setim zašto. I onda su mi se u sećanje vratile sve te majke iz starih pesama i priča. Ili makar obrisi tih majki. Evo razmislite. Kakve su to žene i čemu se svi ti sinovi dive?

Uvek je to oda majkinoj skromnosti, posvećenosti, besuzslovnoj ljubavi i žrtvi. Uvek majka brine i bdi puna razumevanja dok verna ljuba nešto luduje. Znate ono „slušaj, majko, moju pjesmu“ „mati stara s četitri zida razgovara“, „majak će plakati a ti ćeš me kleti“… I tako je vrlo često i u pravom životu. Nana i majki se sećamo po onom što su radile za nas, tiho, spremne na žrtvu za celu porodicu. Majke koje jedine čekaju budne decu da se vrate s puta, majke koje ne spavaju jer se deca otkrivaju, koje šiju i ustaju pre svih da naprže brdo lokuma. Sve je to neosporno tačno i lepo. Ali, ali, ali… Ko su bile te žene? Ma nema šanse da u njima nije bilo ničega za divljenje sem beskonačnog davanja.

Kažu da kad bebe krenu da bacaju stvari ustvari uče da svet postoji i van njih. Čini mi se da je to lekcija koju nikada ne naučimo do kraja. Svi smo glavne uloge u svojim životima i često mislimo da drugi postoji da bi samo pomogli i pogurali naš put do srećnog kraja. Istina je da niko nije pozvaniji od roditelja da igra ovu ulogu. Ali svi likovi su mali univerzumi sa svojim osećanjima, snovima i posebnostima.

Kada se sećam sebe u detinjstvu i kako sam videla mamu, sećam se da sam najviše uživala kad mi da da je imitiram. Da obučem njene sandale i haljinu koja mi je bila preduga. Igram se sa ogledalcetom i teram je da mi po sto puta priča kako ga je kupila na letovanju. Kako gledamo crno – bele fotografije i ona mi priča o ljudima sa slika, o njenim druženjima i snovima kada je bila gimnazijalka. Da mi govori koja joj je knjiga u ruci. I sad se kristalno jasno sećam tog osećanja uzbuđenosti da slušam o njenom životu, htenjima i željama van uloge mame. 

Volela bih da me moji sinovi vide i van uloge mame koja je tu da kuva, brine i pomaže. Najdraže mi je kad mi kažu da su videli nešto što misle da bi se meni svidelo, kad traže da pričamo o životu van kuće, kad hoće tačno da znaju čime se bavim i ko mi je najdraži na poslu. Vreme kad moje servisne usluge im više neće biti potrebne su vrlo blizu. Šta nakon toga? E nadam se da ćemo se nakon toga družiti jer nam je lepo da razgovaramo, jer smo interesanti jedni drugima i ljubav je snažna i iznad svega. I da će, ako su naučili da roditelji imaju i ličnost i osećnja van te uloge, naučiti da slušaju ljude oko sebe. Da budu svesni da niko ne postoji na ovom svetu samo zbog njih. I na kraju, da zahtevaju da njih niko ne dehumanizuje i svede na jednu ulogu.

Postoji jedan trend, posebno na društvenim mrežama. Trik za skupljanje lajkova. Portert stare žene, ne možete da odredite ima li 50 ili 70 godina jer je težak život uzeo danak. I tekst o majci koja nije jela da bi deca imala više. Ili je sekla svoju garderobu da bi deci šila dodatne haljine. Uz setan stih „Eh, to su bile majke“. Nije, nego su tvorci takvih postova sebični i samoživi. Hleb treba da se deli na onoliko delova koliko je ljudi za stolom. Hrana treba i majci i ocu podjednako koliko i deci. Neuporedivo je bolja lekcija da naučiš da budeš solidaran i da deliš nego da očekuješ nečiju, u ovom slučaju, bespotrebnu žrtvu. 

Iako deluje smešno, počinje od toga. Pa tako majke vole da jedu hladno a zapravo dok sve za stolom posluže. Ne vole da jedu batake nego ono što ostane. Najlepši im je kolač s kraja da se ne baci. Decu učimo da posluže drugu decu kad jedu nešto. Zašto ih ne učimo isto i za ukućane? Ne znači da ih manje volite ako ih naučite da postoje i vaše želje i potrebe i da je hrana treba da se deli. Kao i sve u životu.

Dok pišem ovo poušavam da se setim koje je omiljeno jelo moje mame. I koliko ga je često spremala. Sestrino, tatino i svoje zna bez prisećanja.