No products in the cart.
Nepopularno mišljenje ali – Devojčica sa šibicama je jedna od najvažnjih priča koje smo obrađivali u osnovnoj školi. Ja se još sećam šoka i neverice u odeljenju. Sećam se i da su neke drugarice plakale. Radnju sam zaboravila ali osećaj brige za devojčicu nisam. Rupa u stomaku, bol, tuga, neverica. Ali, lako je zamisliti kako se devojčica sa šibicama oseća jer je situacija veoma ekstremna. Tako mora sa decom, bajke su uvek crno bele, analiziramo iih površno da bismo naučili decu o borbi dobra i zla.
Ako bismo krenuli malo dublje da analiziramo likove iz bajki, hm, svašta bismo zanumljivo mogli da nađemo. Jeste, vuk je zao, navijamo za Crvenkapu. Vuk je zao jer su nam rekli da je zao. A on samo šeta po šumi, svom prostoru u koji Crvenkapa upada jer ne sluša starije.
Reč empatija koristila sam veoma olako. Posebno dok sam mislila da je saosećati i biti empatičan isto. “Ja sam mnogo empatična, meni je mnogo bilo žao devojčice sa šibicama, danima bih razmišljala o tome.” Saosećanje je divna i korisna stvar ali nije empatija. I nekako lako je osećati tugu i želju da pomogneš nekom ko je u nedvosmisleno jasno teškoj situaciji kao naša devojčica sa šibicama. Ali to nije empatija.
Kad sam dobila decu, ponavlja sam na njihovim glavama kao dobre vile iz Uspavane lepotice, ša sve želim da budu. Da budeš dobar i srećan i lep i radoznao i lepo vaspitan i da pomažeš drugima i da budeš – emaptičan. Ali kako da naučim dete nečemu što ni ja ne znam da li umem?
Intuitivno sam znala da je empatija lepa reč i da je dobro biti empatičan. Samo mi je delovalo kao neko komplesno umeće ili dar s kojim se rađaš. Empatija je da znaš da razumeš drugog. Engleski jezik ima dobar izraz “hodati u tuđim cipelama”. Jednom sam to i stvarno isprobala, obula sam dedine cipele iz radoznalosti. I bilo je čudno. Bile su ogromne, davale su mi snagu, ali i odgovornost.
Činilo mi se da u tako ogromnim cipelama, najlepšim i najvećim u porodici imam specijalnu odgovornost i moram da nadgledam sve šta se dešava i svi će sad da dođu da me nešto pitaju. Brzo sam se prezula, moje odrane patike su bile neuporedivo bolje za moje aktivnosti. Kad sam vratila “sa napolja” kako smo tad zvali igranje oko kuće, ugledala sam dedu kako sedi na klupi. Juče još bi mi bilo krivo što tiho gunđa jer nismo svi na okupu kući. Tad sam ga samo zagrlila i zahvalila mu se što brine za sve nas.
Sve one želje koje sam šaputala nad glavom svoje dece i svi jasni planovi kako ću vaspitati prave male anđelčiće potonuli su u vodu vrlo brzo. Isprcpljena od sedme noći nespavanja u polubunilu sam se pitala šta ja to pogrešno radim i zašto ne spavaju, šta to nije u redu. I više se ne sećam ko, ali neko mi je dao najbolje objašnjenje. Kaže: “Zamisli da si ti beba. Ili brucoš tek stigao u kampus. I svima je lepo malo da te vide, a kad krene prava žurka i svi krenu da se zabavljaju tebi kažu – hajde ti sad u drugu sobu da spavaš. Pa i ti bi plakala.” Otad se trudim da primenim ovo pravilo kad god mogu.
Kad pregovaramo oko učenja ja im kažem da razumem da bi oni radije sve drugo radili, kad nevoljno idu na spavanje kažem da razumem da se brinu da će propustiti nešto, jednog razumem da ne voli da bude u sobi kad dođu gosti jer se oseća kao da je na pozornici a zaboravio je tekst. Vežbamo zajedno, učimo svakodnevno. U prodavnici ako je pordavac bio ćutljiv i neraspoložen kažemo da mu je možda loš dan i da nije tu da nas zabavlja. Drugovi koji imaju drugačije navike i karaktere. Vežbamo da nikad ne kažu da su čudni ili da ih teraju da više igraju košarku, ili manje pevaju i plešu. Znaju da prepoznaju kad smo umorni i da će igranje remija morati da sačeka bolji dan.
I onda sam se setila jednog razgovora sa tatom. Bili smo na moru, ulazili u vodu nakon što sam se smejala nekoj devojčici zbog toga što jedva govori naš jezik jer je došla iz inostranstva. Plus je imala čudan kupaći, nešto što ja nikada ne bih obukla niti iko od mojih drugarica. Tata me je naprasno pozvao da idemo u vodu. Samo se nije smejao kao inače. Bio je razočaran. Gledali smo u talase što nam udaraju u kolena. “Kad bilo šta uradiš nekom drugom, prvo se zapitaj kako bi se ti osećala da si na njegovom mestu. Stani dva minuta, toliko ti tražim. Kako bi tebi bilo da je…”
Eto, ustvari to je ta empatija. Kako bi se ti osećao na nečijem mestu. I može da se vežba. I mnogo je lepo kad je imamo.
