No products in the cart.
Skoro je neko okačio generičku sliku. Deca voze bickl u prirodi. I poruka „Ničija draga uspomena iz detinjstva nije serija ili film!“ Uobičajeni saveti (uz malo agresije i posramljivanja) „povratak prirodi, kako smo se mi nekad igrali“, „nekad poderana kolena – danas samo tv i mobilni“, „zašto ne provodite vreme sa svojom decom nego im uvaljujete ekrane?!?!“, „neka deca čitaju umesto što gledaju serije!“. Malo me je ovo uznemirilo i brzo sam upala u spiralu samokrivnje da nisam dobra mama i da ne radim dovoljno. Srećom, krenula sam da čitam komentate. Ljudi su nabrajali svoje omiljene uspomene i iščekivanja dok su pratili omiljene serije i filmove.
I naravno da se živo sećam svoje. Letnji suton, završila sam sa igranjem za taj dan i htela malo da lenčarim do večere. I onda sam je na TVu krenula crvenokosa Eni iz Zelenih Zabiti. Seriju smo naravno zvali „Put za Ejvonli.“ Znala sam da je to ljubav na prvi pogled. I sećam se da sam zvala mamu i uzbuđeno joj pokazivala i prelepi krajolik i haljine kao kod Sare Kej i Eninu crvenu kosu i njenu eksplozivnu narav i pretranu abmbiciju i romantičarsku zanesenost i Gilberta. Kao da je neko uzeo sve elemente koje volim i napravio savršenu smesu za magiju. Mama se nasmejala mom preteranom ushićenju ali mi se pridružila da gledamo zajedno.
Što bi rekli zumeri – disklejmer – volela bih da moja deca čitaju više. I da, mislim da sam mogla da uradim više da im stvorim tu naviku. Bilo je perioda kad smo čitali zajedno, kada su moje predloge prihvatali, perioda kad nisu čitali ništa i kada im je sve što je napisano pre 10 godina bilo dosadno i prevaziđeno. Mislim da mi je najviše falilo da pričamo o onom što smo pročitali. Televizija je zauzela posebno mesto u njihovim interesovanjima. Roditelji male dece su prošli razvojni put od Pepe preko Blejza, Patrolnih šapa, Dore i njenog ranca. Imam dojavu iz prettinjedžarskog i tinejdžežerskog doba – tvrdiće da nikad nisu TOLIKO voleli ni Doru ni njen ranac.
Ako ne možeš da ih pobediš, pridruži im se.
Videla sam da gledaju „Nindža kornjače“ i usput im rekla da sam ja bila Rafelo ili kako ga oni zovu Raf. Iznanađenje na njihovim licima je bilo neopisivo. I odmah su mi rekli da sam ja više Donatelo – Doni, ali da sam za njih Ejpril Onil. Pričali su mi s kojim se likovima oni poistovećuju i zašto. I tako je krenulo zajedničko gledanje i komentarisanje sadržaja koje gledaju. Crtane filmove su zamenile tinjedžerske serije. Analiziranje situacija, poistovećivanje sa omiljenim likovima.
Postalo mi je jasno da u svemu tome mogu da nauče mnoge stvari kao i iz knjiga. Na kraju, igrani sadržaj je takođe vrsta teksta za tumačenje. Iskreno, i dan danas zahvaljujući Nindža kornjačama jedini pravac za koji mogu da iz duška nabrojim predstavnike je renesansa. Gledali smo zajedno tinejdžersku seriju koja se dešava u srednjoj školi u Kaliforniji. I dok sam ja mislila da su zainteresovani samo za svakodneven zgode, takmičenja i usputne humorističke opaske, stariji sin me je tokom jedne šetnje pitao šta je to Ejvi liga i jesu li to stvarno najbolji fakulteti. Posle je rekao da bi voleo da ima ormariće u školi i da mora da je mnogo interesantno da iz svakog predmeta imaš zajednički projekat. I dok smo nestrplivo čekali četvrtu sezonu rekli su da ne mogu da sačekaju da vide da li će Devi da upiše fakultet koji je želela jop od prve sezone.
Našim je roditeljima bilo lakše (ok, to su verovatno mislili i naši roditelji za prethodne generacije). Obrazovni program na državnoj televiziji u prepodnevnim terminima je bio siguran sadržaj. Ali nema vraćanja na staro. Shvatila sam da se to vreme neće vratiti i da moram da shvatim kako najbolje da iskoristimo moderno informatičko doba. Serije koje smo mi gledali dolazile su godinama nakon što su naši vršnjaci već gledali. Oh, da sam ja samo tad imala svetsku premijeru i mogla da gledam kako je teklo snimanje, da imam neku platformu gde mogu da delim tumačenja sa decom iz celog sveta. Tako smo i krenuli da koristimo internet za učenje o onom što ih zanima.
Lepo je bilo gledati pun bioskop za vreme promocije Spajdermena, Avengersa i super herojskih filmova. Sva deca su bila ushićena, neka su već videla šta će se desiti. Lepo mi je bilo da ih gledam u bioskopu svesna da taj trenutak dele sa celim svetom i da je ovo kulturni momenat koji će biti jedan od ključnih u njihovom oblikovanju.
Moja najveća mora je youtube i tik tok. Ali nije rešenje potpuna zabrana. Zato se trudimo da pričamo o videima koje gledaju. Ponekad je dosadno da slušam o trikovima za prelaženje igrica ili liku koji prelazi celu Ameriku bez novca zarađujući usput za dan unapred. Ali vred. Jer vidite njihova intereosovanja, jer shvate da uvažavate njihova zanimanja. I jer vam jednom kažu da morate da pogledate karatašku seriju jer ne mogu da sačekaju da sa vama pričaju o njoj.
U biskopu se skoro prikazivao drugi deo crtanog „U mojoj glavi“. Sigurna sam da će to biti najznačajniji animirani film u narednim decenijama. Neću vam prepričavati sadržaj. Ali taj film je podjednako važan i za nas i za decu. U prvom smo naučili da su sva osećanja bitna, podjednako i tuga i radost. Da malog besnog čovečuljka imamo svi u unutrašnjosti glave. Drugi deo donosi priču o najvećem izazovu i za roditelje i za tinejdžere – pubertetu. Smejali smo se i plakali, neki su malo negodovali jer su previše veliki za crtaće. Ali svi su u sali šaputali – sve isto, sve je tako. Vidim decu da imitiraju te čovečuljke iz crtanog da hoće da kažu da je nastupio stid, smor ili anksioznost.
U crtanom se nekoliko puta pojavljue jedna stvar sa početka priče. Onaj ranac iz crtana o Dori i njenim pustolovinama. Znate onaj što ga nisu baš toliko voleli. E, ispostavilo se da jesu. Salom se prolomio uzdah koji otkriva nostalgiju. Za vremenom kad su bili deca. Mislim da bi slično i sa nama bilo da nam od nekug izroni Elmer Kameni na primer.
Sa čitanjem se još nagađamo, ali dok kucam ovo stiže poruka da su pročitali 10 (deset) stranica Harija Potera i šta je sve drugačije nego u filmu. Obrnuti put i mali koraci, ali prihvatam.
