No products in the cart.
Čekanje njegovog druga se odužilo.
Moj devetogodišnjak je prekinuo tišinu: „Mama, možeš li da mi pričaš neku priču kad si ti bila mala? Ono šta se sve dešavalo, kako si išla u školu, šta ste se igrali?“
„Mogu. Nego, hoće li ti biti dosadno? Ne znam šta tačno hoćeš da ti pričam.“, pitala sam ga zbunjeno.
„Samo pričaj, kako nana i deda kad odemo kod njih na jezero. Ponekad nestane struja, upalimo sveću i onda nam oni pričaju svšta šta je bilo kad su bili mali. Ja najviše volim onu priču kad je deda…“, prekino je svoje izlaganje jer je ugledao druga. Dok sam ih gledala kako odlaze prošlo mi je kroz glavu da će ovaj njihov dan nekim novim unucima biti uzbudljiva priča.
Sledećeg dana sedeli smo sa prijateljima i pričali o jezerima u okolini. Uobičajene podatke gde je lepo, gde je lepše, kako da obiđemo. Onda je muž spomenuo Plavsko jezero na kojem je odrastao. Ali nije pričao o lepoti jezera nego kako su mu najdraže uspomene nanine priče. Posebno one o vilama na jezeru. Slušali su nanu pred spavanje. Kune se da je to trajalo satima i da im je to bio omiljeni deo dana. Sada više nemam sumnje da su nanine priče razlog što mu je jezero toliko važno i što ga magija nije napustila.
Trećeg dana, dok sam spremala ručak i prebirala po mozgu kako najbolje da rasporedim vreme. Kako da sve obaveze sabijem u što manje vremena. Posao, ručak, deca. Sa televizije se čula neka emisija i hvatam sebe da prepoznajem reči pesmice. „…lija mene davi, hodi me izbavi.“. I sve mi se vratilo. I priča o jarcu živodarcu i nana koja hekla sa naočarima na vrh nosa a ja joj tražim po stoti puta da mi priča istu priču. Osećam nalet radosti kao nekad. Nana je imitirala glasove svih likova u priči i to me je beskrajno zabavljalo.
Dobro, ovo je već treći dan za redom da se susrećem sa nanama, dedama i pričama? U čemu je stvar?
Pokušala sam da se setim da li ja deci pričam priče. Mogu da se zakunem da sam dok sam bila trudna bila uverena da ću im čitati svaku noć pred spavanja. Pažljivo odabranu literaturu. I jesam. Neke od tih knjiga su me iznenadile iako nisam htela da priznam. Jezik je već zaboravljen. Slabo interesantan i meni a kamo li njima.
Ili možda ja nisam bila interesantna? Čitala sam ravno, bez imitiranja glasova, priče koje sam ja odabrala. I to onoliko minuta koliko sam unapred ubacila u raspored za to.
Hm.
Hajde da pokušam da obrnem igricu (usvajam njihove termine jer i oni nama pričaju priče, ali o tome neki drugi put). Pričaćemo priče stalno, usput. Tako je priča i moja nesrećna angedota sa tataom i konobarom u restoranu na moru kad sam bila njihovih godina. Dobila sam grohot smeha i „krindž“ dobacivanje od obojice, ali vredelo je. Priča je i legenda o maramici koju mi je mama izvezla kad sam se rodila. I o kolevci u kojoj su spavali i oni ali i sva deca u porodici. Zašto čuvam šolje koje mi je otac poslao u Beograd kad sam studirala. Kako smo se upoznali, kakav je bio dan kad su se rodili. O starom prodavcu čija porodica već ceo vek drži prodavnicu u komšiluku, o cvetu u komšinicinom dvorištu koji je uporno odbijao da uvene, o leptiru koji svrati na kašiku kad pečemo pekmez. O petoro braće Puftići, iz mog detinjstva, koje niko nije mogao da razdvoji. Svaki član porodice i istorijski akter je postao glavni lik u priči. A i oni su postali glavni ili sporedni likovi avantura.
Ne kažem, možda su priče malo i zašećerene. Možda smo ulepšali neki tok ili dodali neke moći i rečenice. Ali pričamo ih iznova i iznova. Stalno. Ne u unapred određeno vreme. Nego kad požele. A žele stalno.
Deca vole da slušaju, ali još više da pričaju. Zato smo čitanje knjiga pretvorili u igru. Da mogu da prekinu kad god požele i pitaju ša ih zanima. Ponekad su to o pitanja o značenju reči za koje nisam ni sumnjala da ne znaju. Onda usvoje reč, krenu da je koriste u pravom kontekstu i traže još. Ponekad pitaju što je junak postupio tako i pitaju se šta bi oni uradili. Pitaju i zanimaju se za zemlju u kojoj se priča dešava. Ta pitanja vremenom postaju sve smislenija. Njihovo izražavanje sve jasnije ali i njihova samouverenost. Počinju da zahtevaju priče koje sup o njihovom ukusu.
Za mnoge stvari nisam sigurna da smo dobro uradili. Preispitivanje i ispravljanje je svakodnevica sa kojom živim. Ali kad mi sin kaže da moram da pogledam seruju da bismo mogli da pričamo o njoj jer ima dilema i smislio je šta bi moglo da bude u drugoj sezoni, znam da je makar nešto dobro.
Na početku i kraju ostaju nam priče.
