No products in the cart.
Svakog 1. septembara obavezna rečenica na društvenim mrežama je: „Ma, šta slavite taj polazak u školu kao da je ne znam šta, mene je otac doveo do kapije i posle sam sve sam!“ Čudno je to viđenje, početak školovanja je jedan od najvažnijih događaja u životu deteta. Pokušajte da se setite svog polaska. Uverena sam da pamtite i šta ste obukli i šta vam je učiteljica rekla i onaj osećaj treme i uzbuđenosti.
„Uradiću sve da moja deca imaju prilike koje mi nismo imali“, to je uobičajena mantra roditelja. Biramo škole, raspitujemo se koja je učiteljica najbolja, s kim će biti u odeljenju. Ali koliko zapravo možemo da biramo? Kad su moja dec krenula u školu, shvatila sam da je obrazac skoro potpuno isti. Što je, u najmanju ruku čudno. Ja sam živela u drugom dobu. Oni su se rodili sa internetomi u poodmaklom informatičkom dobu.
Kako su mi se interesovanja menjala kroz roditeljstvo, tako sam počela da obraćam pažnju na druge različite stvari u inostranstvu. Uživo i kroz medije. Evo četiri mala primera.
Tokom jedne šetnje u Nemačkoj, primetila sam decu pretškolskog uzrasta na biciklima i sa kacigama na glavama. Uredno poređani prate devojku u prsluku. Sestra mi je rekla da je to obavezni deo upisa u školu. Deca polažu vožnju bicikla, uče pravila ponašanja u saobraćaju i maršutu od kuće do škole. Uprava škole podstiče decu i roditelje da im bicikl bude prevozno sredstvo i da u školu dolaze sami. Odjednom je ona rečenica sa početka teksta dobila potpuno drugi smisao. Da, decu treba osamostaljivati. Škola i jeste veliki prvi korak kad se odvajaju od porodice. Ali je važan je za čitavo društvo i nešto je sasvim drugačije kad ih pripremamo sa mnogo pažnje i ljubavi i stvarno podrškom nego kad kažemo „eno ti je škola, i ja sam tako išao sam!“
Negde s jeseni, kad krenu kiše, kreću i organizacioni problemi roditelja sa školskom decom. Ta nesavladiva atmosferska pojava znači: kabanica, čizme, kišobran, rezervne čarape u rancu, vožnja do škole, razgranata mreža organizacije prijatelja i porodice ako kiša slučajno padne iznenda dok su deca u školi da ih slučajno ne pogodi koja kap. I pripema obroka jer zbog te strašne pojave vode koja pada s neba, deca neće napuštati škosku zgradu. Tako je bilo kad sam ja bila dete i te sam navike prenela i na svoje roditeljstvo. Takvo iskustvo je ponela i moja prijateljica u Holandiju. Zemlju hladniju od naše sa mnogo više kiše.
I tako joj se desilo da krene iznenadna kiša dok su deca u školi, a ona na poslu. Znate proceduru, uzele je slobodno prepodne, spakovala presvuke, kišobrane kabanice i zaputila se u školu. Tamo je zatekla zaprepašćena učiteljica da decom koja imaju redovne aktivnosti na času fizičkog. U dvorištu. Po kiši. „Gospođo, deca znaju da se igraju i po kiši. Osušiće se. Ne padaju sekire, nije oluja. Opustite se.“ Škola naravno ima pripremljene kabanice za svako dete u učionici. Posramljena brižna prijateljica se vratila na posao nakon ovog neverovatnog događaja. I desila se promena i u njenom životu. Kaže da joj kiša više ne remeti planove za vožnju bicikla. Naučila je u trideset šta su njena deca u holansdkom obrazovnom sistemu naučila u nižim razredima – nema loših vremenskih uslova, postoji samo neadekvatna odeća.
Gledala sam skoro finski film. Deo se dešava u školi. Deca su školskoj kuhinji. Dečaci i devojčice prave puding. Svašta. Pa ja sam jedva čekala da se oslobodim tog prezrenog predmeta „domaćinstvo“ u školi. Jer sam htela da učim ozbiljne stvari. Ne gluposti poput kako se ušiva dugme, hekla, plete i veze. I sad deca u razvijenoj finskoj uče da kuvaju? Stani. Pa ja i sad učim da da pletem, heklam i vezem. S youtube-a. Jovo nanovo. Domaćinstvo je davno ukinuto kao predmet u zemljama bivše Jugoslavije. Šestaci uče važne, ozbiljne stvari poput razlike između organizama čiji se genetski materijal nalazi u jedru i onih koji se nalazi u citoplazmi. I tad mi je zaista bilo beskrajno žao što moja deca nemaju neki predmet gde mogu da nauče kako da bezbedno uključe i isključe šporet, kako se prži jaje i špinuje šećer.
Čitam skoro novinski članak kako su roditelji nekih doseljenika bili zaprepašćeni da je njihovo dete dobilo školski tablet i da joj je prvih dana jedina obaveza da ga pravilno puni i da racionalno koristi bateriju. Nastavnik na početku i kraju dana pregleda tablet i piše joj + ili -. E stvarno svašta. Nije mi dosta što kući moram da se borim sa elektronskim uređajima nego još da im tablet bude zadatak. Svašta, ja ih u školu šaljem da uče ne da se igraju i zabavljaju.
Za dva dana sam uhvatila sebe kako svom tinejdžeru držim predavanje da mora da bude odgovoran prema punjenju svog telefona, da mora da bude racionalan s potrošnjom i mobilni bude što kraće na punjaču, da odredi vreme kada ga puni i da je najbitini da ima punu bateriju kad je vani. Rekal sam mu da ja to neću da radim za njega i da mora da bude odgovoran. Eeee, nekoj mami u Švedskoj ovaj govor nije potreban, Jer su deca već naučila u školi.
To što romantizujemo vreme sopstvenog odrastanja, to je sasvim normalno. Svakoj generaciji se čini da je bila najbolja. Ali nema povratka na staro. Mi smo duboko zagazili u informatičko doba i stari sistemi moraju da se prilagode. Elektronski uređaju neće nigde otići. Ali hajde da preokrenemo priču i učimo decu kako da ih koriste. Kako da koriste mape, kako da znaju gde mogu da nađu proverene informacije, kako da se zaštite na internetu, i kako da čuvaju uređaje i štede energiju. Hajde da ih naučimo praktičnik veštinama. Malce kako da vežu pertle, starije kako da prže jaja i skuvaju čaj, kako da voze bicikl i bezbedno dođu do škole.
I najbitnije, škola i može i treba da bude zabava i igra. Ono što smo mi verovali škola nije šala i da su prave škole ozbiljne i stroge, da su ocene merilo znanja, eh, to ćemo morati da ostavimo u prošlosti. U suprotnom će ona fama da su naša deca obrazovanija i spretnija od svojih vršnjaka u inostranstvu biti samo lepi miti iz prošlosti.
