Kako učvrstiti veze između roditelja i dece?

Roditeljstvo je umetnost građenja poverenja i ljubavi, a te veze između roditelja i dece stvaraju se od najranijeg detinjstva svakodnevnim gestovima pažnje, slušanjem i iskrenom komunikacijom. 

Dok su deca mala, često zaboravljamo koliko je važno da im posvetimo našu punu pažnju i potpuno prisustvo, što nam se ne može zameriti i zbog užurbanog načina života kakav skoro svi u današnje vreme vodimo. Često ih prekidamo dok govore, ne pokazujemo strpljenje kada žele nešto da nam ispričaju, a često prebrzo donosimo zaključke naglas i osudimo nešto što nam je dete kazalo. Iako se to možda ne čini značajnim u tom trenutku, takvi trenuci grade temelje za budući odnos. Ako ih ne saslušamo sada, teško da će nam se poveriti kasnije, kad im bude najpotrebnije.

Setite se sebe kao deteta

Imam jednu malu tajnu – kad ne znam kako da postupim kao roditelj, setim se svog detinjstva. Imam sreću da pamtim mnogo toga iz svog detinjstva, pa se trudim da u svom odnosu s decom primenim ono što sam ja volela kad sam bila mala. Nije bezveze rečeno: „Budi svom detetu ona osoba koja je tebi bila potrebna kad si bio dete.“ 

Ako su me moja deca pozvala da sednem na pod i igram se s njima s malim nameštajem, legom, figuricama, autićima, potpuno bih se uživela u ulogu, kao da sam opet dete. Ne kao odrasla osoba koja je sela da se igra s njima, nego kao “jedna od njih”. Trčala sam sa njima po parku, a kada bi me pozvali u njihovu kućicu koju su napravili, ponašala sam se kao da sam gošća na najvažnijoj čajanci. Sedenje i igranje s decom je neprocenjivo iskustvo i prava privilegija. To nije samo prilika za zabavu, već i za izgradnju poverenja i bliskosti. Kada se uključim u njihovu igru, osećaju da ih razumem i poštujem. Ne gledam ih sa visine, već im se pridružujem u njihovom svetu. 

Na taj način ne samo da smo se zabavljali, već i gradili snažnu, neraskidivu vezu.

Hajde da pravimo nešto zajedno

Još jedan način na koji gradimo naš odnos su zajednički projekti. Bez obzira na godišnje doba, volimo da pravimo nešto zajedno. Uz to što na jesen idemo zajedno na pijacu i posećujemo predstave za decu, dogovorimo se da ćemo da sakupljamo lišće, šišarke i kestenje i pravimo od njih neke figure prateći savete sa interneta. Zimi možete izrađivati kućice na sprat od kartonskih kutija, a leti na primer, od štapića za sladoled, pa ih dekorisati. Ti trenuci zajedničkog rada ne samo da razvijaju dečiju kreativnost, već i jačaju vašu vezu. 

Kroz te projekte, dete se uči strpljenju i timskom radu, a posebno mu prija osećaj da je nešto postiglo, uspešno završilo uz vidljiv rezultat, dok ja osećam da stvaramo uspomene.

Saslušajte ih, ali zaista strpljivo i pažljivo

Ako ne naučimo da poštujemo njihove reči i osećanja dok su mali, neće nam se obraćati ni kada budu veliki, kada budu hteli nečim da nam se pohvale, na nešto požale, ili zatraže savet kada budu imali probleme. Zato je ključno posvetiti im pažnju i razgovarati s njima kao sa malim ljudima – ljudima čije su misli važne.

Slušanje nije samo u tome da čujemo šta nam deca govore – važno je i kako slušamo. Da bismo zaista razumeli njihov unutrašnji svet, korisno je postavljati im pitanja. Ali ne bilo kakva pitanja, već otvorena pitanja koja podstiču njihovo razmišljanje i omogućavaju im da se izraze na dublji način. Umesto da pitamo: „Da li ti je bilo lepo u vrtiću?“, bolje je pitati: „Šta ti je danas bilo najzanimljivije u vrtiću?“ ili „S kim si se najviše igrao/la danas?“.

Takva pitanja ih podstiču da se otvore i dele svoja iskustva, misli i osećanja. Na taj način dobijamo uvid u njihove male svetove i razvijamo dublje razumevanje njihovih potreba i emocija. Osim što ćemo mi jasnije i bolje shvatiti detetovu perspektivu i dete će uvideti da ga bolje razumemo i osećati veću bliskost sa nama.

Knjiga, igra, serija – pokretači razgovora

Volim te trenutke kada se zajedno smejemo ili diskutujemo o knjigama, jer u tim trenucima osećamo tu posebnu povezanost. Knjiga koju čitamo postaje “naša” knjiga.

Sa školskom decom to može biti i neka serija prilagođena njihovom uzrastu koju zajedno pratimo uz kompletan ritual sa kokicama i sokićima, a tokom “filmske večeri”, posle svake epizode sledi analiza likova i događaja.

Takođe, i deca i odrasli su posebno opušteni tokom igranja društvene igre – tada kažu sve što im padne na pamet. Posle se još dugo prepričava ko je kome šta pokupovao u Monopolu ili kako smo reagovali kad nas je neko “pojeo” dok smo igrali Ne ljuti se čoveče.

Sa školskom decom: na kolače i u šetnju

Kako deca rastu, teže ka nezavisnosti, sve više se okreću svojim vršnjacima, njima se ispovedaju, od njih traže savet, na njih se oslanjaju, a od nas se udaljavaju – što je sasvim prirodno. Ipak, primetila sam da se moja deca najviše otvaraju tokom šetnji. Kada izađemo iz kuće, bez obaveza i svakodnevnih ometanja, naši razgovori teku lakše. Pogodan i spontan trenutak za razgovor je kada zajedno sednemo u kafić na sladoled ili limunadu. Opušteno okruženje često im daje prostor da se otvore i podele misli koje inače ne bi izgovorili kod kuće.

Ono što mi je najvažnije je da izgradim odnos u kojem će deca uvek znati da mogu da mi se obrate. Kada im pokažemo da njihove misli i osećanja nisu manje važni samo zato što su deca, njima to znači i ona to pamte. A onda, kada dođu trenuci nedoumice ili problema, znaće da mogu da se oslone na nas. Naša veza se gradi iz dana u dan, kroz male, svakodnevne trenutke, i to je ono što roditeljstvo čini tako posebnim.