Sećam se tih „jednostavnih“ vremena kada su moji  roditelji imali kontrolu bukvalno u svojim rukama – daljinski upravljač je bio čarobni štapić kojim su određivali šta gledamo, a šta ne. Danas… pa, hajde da kažemo da je situacija more complex.

Da budem iskren, kao otac trogodišnjaka, nisam previše razmišljao o digitalnoj bezbednosti. „Ima vremena“, govorio sam sebi. Ali kao neko ko je proveo preko 15 godina u edukaciji, znao sam da će taj trenutak doći brže nego što mislim.

Iako smo prilično strogi sa vremenom pred ekranom, ponekad i mi „popustimo“ pred čarima YouTube-a. I baš tu se upalila prva crvena lampica – te reklame za igrice koje su često agresivnije nego najnoviji holivudski blokbaster. I to za for any age.

Stories as the Most Powerful Tool

Pre nekog vremena pokrenuli smo startup „Blistavi umovi“ – fokusiran na podršku roditeljima da kroz nove priče svaki dan, u razvijanju ključnih životnih vrednosti poput empatije, pravičnosti, socijalnoj inteligenciji… ukupno 24 životne vrednosti koje pomažu deci da izrastu u srećne, uspešne i, pre svega, dobre ljude.

Zašto priče? Jer su one oduvek bile i ostaće najbolji alat za podučavanje. Sve je priča – film, knjiga, čak i oni ljudi na Farmi koji „prodaju“ svoje priče. Ali pamte se samo one dobre, one dobro ispričane.

Zato trebamo učiti priče i pripovedati tako da nas deca čuju i razumeju. 

Digitalna Crvenkapa

Bila jednom jedna Crvenkapa, i krenula je u šumu… Svi znamo tu priču, zar ne? Majka je upozorila, dala jasne instrukcije – drži se puta, ne razgovaraj sa strancima. Ali ono što je posebno zanimljivo je da majka nije zabranila šumu – poslala ju je tamo, znajući da će se jednog dana morati sama suočiti sa svetom.

Sounds familiar?

Danas, mi roditelji u digitalnom svetu, radimo isto. Šaljemo decu u novu „šumu“ – digitalni svet. I baš kao Crvenkapa, naša deca moraju da nauče kako da prepoznaju „vukove“ koji se kriju iza prijateljskih avatara i slatkih profilnih slika.

Problem je što današnji „vukovi“ ne moraju da se preruše u baku – mogu biti bilo ko, bilo gde, u bilo kom trenutku. I dok je Crvenkapa imala samo jednog vuka da prepozna, naša deca ih sreću svakodnevno.

Remember that famous dialogue from the fairy tale, only now it sounds a bit different:

• „Ali bako, što su ti tako velike oči?“ postalo je „Ali druže, zašto ti treba moja šifra?“
• „Ali bako, što su ti tako velike uši?“ sad je „Ali zašto moram da kliknem na ovaj čudni link?“
• „Ali bako, što su ti tako veliki zubi?“ pretvorilo se u „Ali zašto tražiš broj mamine kartice?“

When the Digital Wolf Knocks on the Door

I nisu ovo izmišljene priče za plašenje dece. Prošle nedelje, kao da želi da ilustruje poentu, dolazi mi prijatelj sav uspaničen: „Hakovao mi neko Facebook nalog! Možeš li ti to da hakuješ nazad?“

(Laughter) „Nema šanse, ne može se ‘hakovati’ ni Facebook, ni Instagram, ni bilo šta od toga. Bar ne na način na koji ti misliš,“ odgovaram mu kao iskusni programer.

Ono što se zapravo desilo je nešto što zovemo „phishing“ ili ti – pecanje. Baš kao vuk iz Crvenkape, i ovaj „digitalni vuk“ se prerušio – samo što umesto bakine odeće, obukao je Gmail logo. Scenario je jednostavan: dobiješ mail da ti je „sigurnost naloga ugrožena“ i da moraš da „verifikuješ“ svoj nalog. Sajt izgleda identično kao Gmail, samo što ima malo više slova ‘o’ u „Gooooooogle“. Ukucaš podatke i – eto, upecani ste kao zlatna ribica. A te informacije? One su sada ključ za sve vaše digitalne „kolibe“ gde koristite isti email.

Technology isn't a bogeyman but it's worth having boundaries. 

Some of the greatest technological visionaries of our time were quite strict when it came to technology in their children's lives. Steve Jobs, the man who gave us the iPhone and iPad, wasn't in a hurry to give these devices to his children.

And Bill Gates? The man who practically invented the home computer as we know it today, didn't give his children mobile phones until they were 14 years old.

Možda zvuči paradoksalno, ali zapravo ima savršenog smisla. Kao kad vrhunski poslastičar svojoj deci ograniči slatkiše – nije to zato što mrzi kolače, već zato što zna kakav uticaj mogu imati na njihovo zdravlje. 

Everything is just a tool, it depends on how we use it 

Veštačka inteligencija nije zla. Tehnologija nije loša. To su samo alati – kao viljuška. Možeš njome jesti ručak ili (ne daj Bože) povrediti nekoga. Sve zavisi kako je koristiš. Znaci alat koji se treba nacuiti koristiti ispravno. 

Demonizovanje tehnologije neće pomoći – deca su prirodno radoznala i samo će više želeti da otkriju šta to krijemo od njih. Umesto toga, hajde da ih učimo kroz priče. 

My child is still little, but I know I'll tell them stories. About the good sides of technology, about dangers, about how to recognize traps. Jer bolje da uči kroz priče nego kroz loša  iskustvo.

I da, možda više nemamo onaj čarobni daljinski, ali imamo nešto mnogo vrednije – priliku da našoj deci pomognemo da postanu digitalno pismeni i kritički nastrojeni korisnici tehnologije.

Dženan Hajrović

Osnivač startupa  „Blistavi um“

Blistavi Umovi – AI personalizovane priče za razvoj karaktera dece

https://www.instagram.com/odgoj_virtuozne_dece