Zašto je empatija izuzetno važna u dečijem razvoju i za budućnost društva

Svi mi roditelji, a u današnje vreme je to naročito primetno, tragamo za izvesnim talentom kod svog deteta. Kao da je najveći promašaj ako nam dete bude „samo“ prosečno. Svi se nadamo da će naše dete biti sledeći matematički genije, novi Mesi ili Ronaldo, ili slikar u rangu najvećih umetnika… Ali, možda je vreme da negujemo jedan drugačiji talenat, onaj koji svako dete već nosi u sebi, samo mu treba malo podsticaja da se razvije – a to je talenat za empatiju.

Empatija je sposobnost da razumemo i delimo osećanja drugih. Ova sposobnost igra ključnu ulogu u emocionalnom razvoju dece, pomažući im da izgrade pozitivne odnose, nauče veštine komunikacije i stvore dublje emocionalne veze sa drugima. U osnovi, empatija podstiče saosećanje, razumevanje i podršku, što su neophodni elementi za izgradnju zdrave i srećne zajednice.

Empatija kao vrlina u izgradnji karaktera

Empatija je jedna od ključnih osobina na listi poželjnih vrlina u izgradnji karaktera prema pozitivnoj psihologiji. Razvijanje ove vrline omogućava deci da postanu svesna svojih emocija i emocija drugih, što je ključno za stvaranje harmoničnih odnosa. 

Kroz empatiju, deca uče kako da se nose s različitim situacijama, razvijaju socijalne veštine i stiču duboko razumevanje za ljudska iskustva. Ova osobina ne samo da ih obogaćuje, već ih i usmerava ka ponašanju koje doprinosi zajednici i čini svet boljim mestom.

Razlika između empatije i saosećanja

Iako se često koriste kao sinonimi, postoje razlike između empatije i saosećanja. Empatija je kognitivna sposobnost prepoznavanja i razumevanja osećanja drugih, što znači da možemo deliti i srećna osećanja – poput radosti, uzbuđenja ili ponosa. Saosećanje je, s druge strane, emocionalna reakcija koja se vezuje isključivo za patnju drugih. Dok empatija omogućava razumevanje celog spektra osećanja drugih, saosećanje je specifično povezano sa težnjom da se pomogne onima koji prolaze kroz teške trenutke.

Dok je empatija važna za povezivanje sa drugima, saosećanje nas motiviše na akciju i pružanje podrške. Obe ove osobine su ključne za razvoj deteta, ali empatija je temelj, a saosećanje njen prirodni nastavak.

Razumeti druge i naći im se

Empatija se može definisati kao sposobnost da prepoznamo i razumemo osećanja drugih, kao i da se stavimo u njihov položaj, u “njihovu kožu”. U praksi, to znači aktivno slušanje, pokazivanje razumevanja i pružanje podrške onima kojima je potrebna. 

Na primer, moja ćerka je u vrtiću pokazivala izrazitu empatiju prema deci sa poteškoćama u razvoju. Kada vidi da se neko dete muči ili je uzrujano, ona ne samo da reaguje s razumevanjem, već i nudi pomoć, pruža ohrabrenje ili pokušava da ih smiri, nasmeje… Takođe, često ispoljava empatiju prema mlađoj deci kada se rasplaču, ne znajući kako da kontrolišu emocije i reše svoj problem, pa pokuša da im skrene pažnju, da ih oraspoloži i pruži im utehu. Ako bi me negde pitali da govorim o svojoj ćerki, to je nešto što bih bez lažne skromnosti uvek pohvalila i istakla, nešto što mi je važnije od bilo kojih njenih uspeha u školi, sportu ili umetnosti.

Moj sin posebno pokazuje empatiju prema životinjama. Kada naiđe na povređenu životinju ili sazna za zlostavljanje životinja, oseća potrebu da nešto preduzme. Koliko je samo napuštenih mačića spasao, hranio na špric, masirao im stomačiće, grejao ih i sačuvao u životu! Njegova želja da pomogne pokazuje kako empatija može usmeriti decu ka pozitivnim akcijama i društvenoj odgovornosti.

Zamislite dete bez empatije…

Zamislite dete koje nije empatično. Ono nema ni mrvicu strpljenja i razumevanja kada mamu boli glava ili je tata umoran, odbijajući da shvati da roditelji nisu “na dugme” i da im nije jedina svrha da ga zabavljaju 24/7 kao klovnovi i animatori. Ono koje ne primećuje i ne reaguje kada su njegovi vršnjaci uznemireni, koje nije briga za suze najboljeg druga. Ili dete koje ne ustaje u autobusu bakama i dekama ili nekome ko nosi teške kese. To dete će izrasti u osobu koja ne pruža ruku podrške ni rame za plakanje kada je neko od njegovih/njenih prijatelja tužan i ne oseća potrebu da pomogne kada vidi nepravdu. 

U moru osoba koje ignorišu ženu koja je pala na ulici i samo prolaze pored nje, potrebna je bar jedna osoba koja će je podići, pozvati hitnu pomoć i već učiniti šta je potrebno. Neka vaše dete bude ta osoba. Neka bude što više takvih osoba. Važno je razumeti da je empatija nešto što nikako ne sme ostati samo „lep dodatak“ karakteru – to je must have osobina, a ne samo nice to have. Deca koja nemaju razvijenu empatiju često rastu u odrasle osobe koje su poput bezdušnih robota – fokusirane samo na sebe, nesposobne da se povežu sa svetom oko sebe.

Kako knjige i razgovori podstiču empatiju

U razgovorima o knjigama koje smo čitale zajedno, poput „Devojčice sa šibicama“ (siromašna devojčica ostavljena na milost i nemilost ulice i hladnoće) ili „Mala Toto“ (najbolji drug glavne junakinje ima dečiju paralizu), moja ćerka je izražavala duboku saosećajnost prema književnim junacima koji se suočavaju s teškoćama. Uz to, i danas često zna da prokomentariše kako je nepravedno da bogati ponižavaju siromašne ili da su pojedine grupe ljudi u lošijem položaju samo zbog nacije ili boje kože, što pokazuje njeno razumevanje za socijalne nepravde.

Ponekad mi je čak padalo na pamet kako joj to što je tako osetljiva na patnje nezaštićenih i slabih neće baš mnogo koristiti u svetu u kom svako gleda svoja posla. Danas sam ubeđena da kad bi se svi malo potrudili oko razvoja empatije kod svoje dece ličnim primerom, razgovorom i zajedničkim iskustvom umetničkih dela koja podstiču empatiju, naša društva bi bila pravednija.

Empatija kao ključni faktor uspeha

Ako vam nije dovoljno da vam dete bude empatično samo zato što je to poželjna i zlata vredna osobina u današnjem bezdušnom svetu, posmatrajte širu sliku –  empatija ne igra samo ključnu ulogu u raznim međuljudskim odnosima, ona ne može odmoći – može samo pomoći u ličnom i profesionalnom uspehu. Prema Stephen Kauffmanu u knjizi The Empathy Factor: Your Competitive Advantage for Personal, Team, and Business Success (2007), empatija može biti ključna prednost u radu s timovima i poslovnim okruženjima. Kauffman naglašava da sposobnost razumevanja i deljenja osećanja drugih poboljšava komunikaciju, jača međuljudske odnose i podstiče timsku koheziju. U tom kontekstu, razvijanje empatije kod dece ne samo da doprinosi njihovom emocionalnom razvoju, već ih i priprema za uspešnije funkcionalne uloge u društvu, gde je saradnja i razumevanje među ljudima od suštinskog značaja.

U današnjem svetu, sve više se cene tzv. „meke veštine,“ koje uključuju sposobnosti kao što su komunikacija, saradnja i emocionalna inteligencija. Empatija se svrstava među ove važne veštine. Na primer, osoba koja ima bogato znanje i radno iskustvo, ali nije empatična, može imati poteškoća u radu u timu, jer ne razume potrebe i osećaje svojih kolega. Stoga je razvijanje empatije kod dece ključno, ne samo za njihov emocionalni razvoj, već i za uspešnu integraciju u zajednicu.

Stručnjaci za gledanje svog posla

Sigurno i vi poznajete one ljude koji, kada im se požalite na neki problem sa detetom, počnu da se hvale kako je njihovo dete savršeno, uspešno i bez ikakvih problema. Ili one koji, kada neko podeli traumatično iskustvo na društvenim mrežama, komentarišu sa: „Nikada mi se to nije desilo“ ili „Mora da si sama kriva za to.“ Kao da su svi postali eksperti za ignorisanje neprijatne istine. Nažalost, mnogi ljudi danas postaju sve više neosetljiviji i “iznad situacije”, kao da je to njihov odbrambeni mehanizam, način da se zaštite od svega ružnog što se dešava oko nas. S jedne strane “padaju” na izmišljene priče o velikim gestovima na društvenim mrežama, a s druge, kada zaista treba da pomognu nekome u stvarnom životu, prave se kao da ne vide, učeći i svoju decu da je bolje da „gledaju svoja posla“, jer će tako “bolje proći u životu”.

Mnogi političari, da su ih roditelji kao male više grlili i učili empatiji, danas bi možda videli dalje od svog nosa i svojih interesa. Nažalost, upravo zbog nedostatka empatičnosti, često su fokusirani isključivo na sopstvenu korist, lično bogaćenje, kvadratne metre i kilometre, zanemarujući živote i potrebe onih kojima bi trebalo da služe. Da su razvili istinsko razumevanje za druge, verovatno ne bi donosili odluke koje upropaštavaju živote mnogih, već bi se trudili da stvaraju bolje i pravednije društvo. Empatija nije samo osobina koja obogaćuje pojedinca – ona je ključna za odgovorno vođenje i kolektivno blagostanje. Empatija može sprečiti patnju drugih. Ima li ičeg važnijeg od toga?

Zaključak

Empatija je neprocenjiva osobina koja se može razvijati i negovati kroz svakodnevne interakcije i iskustva. Važno je podsticati empatiju kod dece, jer ona ne samo da obogaćuje njihove živote, već i doprinosi stvaranju saosećajnijeg i pravednijeg društva. Kroz razgovore, filmove, književna dela i svakodnevne situacije, možemo pomoći svojoj deci da postanu empatične i svesne osobe, spremne da se brinu o svetu oko sebe.

U ovakvom svetu koji često od nas zahteva da se fokusiramo samo na sopstvene interese, potrebni su nam ljudi koji neće okrenuti glavu od drugih, već će pružiti ruku podrške, stvarajući zajednicu u kojoj empatija i saosećanje postaju temelj ljudskih odnosa. Neka naša deca budu ti ljudi.