Kroz dnevnik zahvalnosti

Kada google pokaže šta sve zaboravimo, pronađi značenje u sitnicama

Kroz dnevnik zahvalnosti

„Crkla sam danas.“

„I ja. Hiljadu obaveza, niko me ne sluša, sve je na meni.“

„Svaki dan mi je isti.“

„Isto i meni, sve isto vrtim. I tako zauvek.“

Da mi neko snimi razgovore sa porodicom i prijateljima, tačno bi ovako zvučalo. Sve je isto, obaveze, obaveze. Ne znam više ni kud ode vreme, ni koja je godina. Sedim tako i razmišljam o sivilu kad – Google odlučio da me obraduje uspomenama.

Gle čuda, na slikama neka žena se smeje s porodicom, cmače decu. Pazi ovo, kad je ovo bilo – svi smo u dvorištu, prskamo se, vrućina, leto, mali sin koji je tada baš mali, ciči od zadovoljstva i trči ka meni. Sledeća slika – poruka od dece. Slova drhtava i bez ikakvog reda u veličini i pravopisu. „MAMa VoLIMoTe“. I tako nekoliko fotografija jedna za drugom. Divne uspomene, dani i sitnice koje sam zaboravila. Dani nikako nisu bili svi isti niti sivi. Samo sam ja nekako zaboravila da budem zahvalna. Ako je Google zaključio da će nas ovaj put kroz sećanje emotivno pogoditi, zašto ne bismo stvari uzeli u svoje ruke?

Sećam se da je moja prijateljica za 18. rođendan dobila komplet sveski. U njima su bile zapisane crtice njenog života – prvi koraci, zubi, smešne izjave koje deca imaju i koje se obično prepričavaju na porodičnim skupovima. Sećam se da je, kako omađijana, čitala danima dnevnik svog života. Zamislite sve te sitnice, male zahvalnosti životu za 18 godina. Zamišljam da su njeni roditelji morali imati neki plan da uveče zapišu lepe stvari jer nisu uvek sveske pri ruci. Nama je sad makar lako. Kada su moderne tehnologije zagospodarile našim vremenom i prostorom, hajde da ih iskoristimo na pravi način.

Zato sam napravila plan:

Odabrati Formu

Meni bi najviše odgovaralo da pišem. Ako nekome više odgovara da snima poruke, i to je lako pronaći.

Kad da Pišem?

Mislim da će najbolje crtice u ovom dnevniku zahvalnosti nastati u trenutku. Na primer: „T se jutros probudio pre nas. Hleb i mleko su bili već na stolu kad smo se probudili.“ Ali neke stvari će zahtevati više vremena ili ću možda morati uveče da se zapitam šta se danas lepo desilo i na čemu sam zahvalna. Jedini pravi odgovor na ovo pitanje je – piši redovno.

Šta da Pišem?

Šta hoćeš, tvoj je dnevnik, tvoje su zahvalnosti. Nekada će to biti bolest koja je prošla bez lekova, nekad lepo veče uz Riziko, a nekad krupne stvari kao položen razred. I naravno, zahvalna sam i za male stvari koje se dešavaju mimo roditeljstva. (Danas sam pila kafu s prijateljima; leto je; omiljeni film je u bioskopu za vikend…)

Da li da Čitam Zapisano?

Svakako da da. Kada su mi nasumične slike od pre par godina izazvale takav topao osećaj, uverena sam da će mi sopstvene misli dati još više zadovoljstva.

To je moja mala odluka za ovo leto. Zamišljam šta mi sve može doneti u budućnosti. Fokusiraću se na lepe trenutke. Ponoviću ih više puta, dok pišem o njima i čitam ih ponovo. Možda ću uvideti neke obrasce ponašanja – svog i svoje porodice. Ja svakako vrtim filmove iznova i iznova. Moje sopstvene rečenice će mi samo pomoći da bolje razumem.

Biće mi lakše da prebrodim stresne trenutke. Jer znam da svakog dana ima nešto lepo da se desi. I ko zna, možda kad moja deca budu punila 18 godina, bude postojala neka aplikacija koja će mi pomoći da spojim fotografije i dnevnik zahvalnosti, pa da poklon bude jedan lep filmić.

I na kraju, primenjivaću to i u svakodnevnim razgovorima. Kada me danas neko bude pitao „Šta ima?“, odgovoriću „E, naučio je mali sin da vozi bicikl. Sam!“